Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα ἐπίσκοποι καὶ πρεσβύτεροι καὶ διάκονοι ἐκλήπτορες μὴ γίνωνται ἢ προκουράτορες, μηδὲ ἔκ τινος αἰσχροῦ ἢ ἀτίμου πράγματος τροφὴν πορίζωνται. Ὀφείλουσι γὰρ ἀποβλέψαι εἰς τὸ γεγραμμένον· Οὐδεὶς στρατευόμενος τῷ Θεῷ, ἐμπλέκει ἑαυτὸν πράγμασι κοσμικοῖς. Καὶ ὥστε τοὺς ἀναγνώστας, εἰς τὸν καιρὸν τῆς ἥβης ἐρχομένους, ἀναγκάζεσθαι ἢ συμβίους ἀγαγέσθαι ἢ ἐγκράτειαν ὁμολογεῖν. Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα κληρικός, ἐὰν χρήματα δῷ ἐν χρήσει, τὰ χρήματα λάβῃ, ἐὰν δὲ εἶδος, ὅσον δέδωκε λάβῃ. Καὶ ἵνα πρὸ τῶν εἰκοσιπέντε ἐνιαυτῶν, μήτε διάκονοι χειροτονῶνται· ἀλλὰ καὶ οἱ ἀναγνῶσται τὸν δῆμον μὴ προσκυνῶσι.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Ап. 6: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут.
Ап. 20: Клирик који (из користи, за новац) даје јемство за некога, нека буде свргнут.
Ап. 26: Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу (потом) женити, ако хоће, само чтеци и појци.
Ап. 44: Епископ, или презвитер, или ђакон, који тражи камате од дужника (в. Мојс. 22, 25; 5Мојс. 23, 19), или да престане, или нека буде свргнут.
Ап. 51: Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из свештеничког каталога (= клира), уздржава од брака, и меса, и вина, не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = ради вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), него из гнушања, заборављајући да је све (створено) „врло добро“ и да је Бог „створио човека мушко и женско“ (Пост. 1, 27. 31), него хулећи осуђују творевину (Божију) — такав или нека се исправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто тако и лаик (= монах и световњак).
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Ап. 83: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт (ἀρχήν) и свештеничку управу (διοίκησιν), нека буде свргнут. Јер, „што је царево — Цару, а што је Божије — Богу“ (Мт. 22, 21).
I Вас. 17: Пошто многи, који се у канон укључују (тј. клирици), полакомљени грамзивошћу и срамним стицањем, заборавише Божанско Писмо, које каже: „Сребро своје не даде на камату“ (Пс. 14, 5), и позајмљујући траже постотке (= камате), Свети и Велики Сабор за праведно нађе (ἐδικαίωσεν): да ако се, после ове одредбе, ко нађе да узима камате на позајмљено, или се иначе бави тим послом, тражећи половину (камате), или уопште друго што измишља ради срамне добити, нека буде извргнут из клира и нека буде туђ (свештеничког) канона (тј. клира).
IV Вас. 3: Дознао је Свети Сабор да неки чланови клира, због срамне добити, узнајмљују туђа имања и подухватају се световних послова, и занемарујући службу божију (τῆς τοῦ Θεοῦ λειτουργίας), обилазе куће световњакâ и из среброљубља прихватају се управљања (њиховим) имањима. Зато одређује Свети и Велики Сабор: да надаље нико, ни епископ, ни клирик, ни монах, не узима под најам имања или ствари (= послове), нити узима да води световне управе, осим ако је законом позван на неопходно старање о малолетнима, или му епископ града наложи старање о Црквеним пословима, или о незбринутим сиротама, или удовицама, или о лицима која нарочито потребују Црквену помоћ, страха ради Божијега. А ако неко убудуће покуша преступити ову одредбу, нека подлегне Црквеним епитимијама.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
IV Вас. 14: Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди: да нико од њих не може узети жену неправославну. Они пак који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво (τῇ κοινωνίᾳ = општење) Католичанске (= Саборне) Цркве; а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином (= незнабошцем), осим ако лице које се сједињује (браком) са Православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, Нека подлегне канонској епитимији.
Трул. 6: Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
Трул. 9: Не сме никакав клирик држати гостионицу (καπηλικὸν ἐργαστήριον = крчму, трговачко-угоститељску радњу). јер ако му није допуштено да улази у крчму, колико већма не треба да у њој другима служи, и предузима оно што му није дозвољено? А који то учини, или нека престане, или нека буде свргнут.
Трул. 10: Епископ или презвитер или ђакон, који узима камате, или такозване постотке, нека престане, или нека буде свргнут.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 33: Пошто смо дознали да се у Јерменској земљи примају у клир само они који су из свештеничког рода, чиме, тако поступајући, следе јудејским обичајима, а неке од њих и без пострижења постављају за свештенопојце и читаче Божанског Закона, решисмо: да од сада, они који хоће неког да узведу у клир, не смеју гледати на род (= порекло) постављанога, него да испитују да ли су, сходно изнетим у Светим Канонима условима, достојни да се постављају у клир, и њих нека производе у Црквену службу, било да јесу или нису од предака свештеника. Али и не треба допуштати никоме да, по поретку постављаних у клир, народу са амвона чита Божанствене речи (Св. Писма), ако дотични није примио свештено пострижење и канонски добио благослов од свога (архи)пастира. Ако се ко затече да поступа против прописанога, нека буде одлучен.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
VII Вас. 14: Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
VII Вас. 15: Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
Анк. 10: Ђакони који се постављају, ако у време самог постављања посведоче да хоће да се жене, јер не могу тако (= неожењени) да остану, – такви, ако се после ожене, нека остану у служби, јер им је дозвољено од епископа. Али, ако су неки у време рукоположења прећутали и прихватили да тако (нежењени) остану, а потом ступе у брак, такви да престану од ђаконске службе.
Лаод. 4: Да не треба свештена лица да позајмљују новац (на добит), и узимају камате, и такозване лихве (ἡμιολίας = лихвы).
Картаг. 5: Аврелије епископ рече: Треба одстранити похоту лакомости (= грамзивости), за коју нико не сумња да је матер свију зала (= порока), да не би неко злоупотребљавао туђе, нити да неко преступа одредбе Отаца ради добити, нити да је било како дозвољено некоме од клирикâ да узима камате за било коју ствар. И за она (питања) што су у новије време поникла, пошто су нејасна и сасвим непозната (до сада), нека, претресена од нас, буду одређена. О ономе, пак, што је сасвим јасно установило Божанско Писмо, не треба гласати, него већма (томе) следити. Јер доследно је: да оно што је код лаикâ за прекор, већма треба осудити код клирикâ. Сав сабор рече: Нико против Пророкâ, нико против Јеванђељâ (ишта) без опасности (казне) није учинио.
Картаг. 25: Аврелије епископ рече: Придодајем уз ово, најчеснија браћо, пошто је реч о уздржавању од својих жена неких клирика, осим чтецâ, оно што је на разним Саборима утврђено (в. канон 4): да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, али и епископи, уздржавају се у своја (договорена) времена (поста и молитве – 1.Кор. 7, 5 — канон 70) од супругâ (својих), и буду (тада) као да их немају 1.Кор. 7, 29); што ако не учине, нека се уклоне са Црквене службе. Остали пак клирици да се не принуђују на то, осим кад су у старим годинама. Сав сабор рече: Потврђујемо што је ваша Светост правилно уредила, јер је то свето и богоугодно.
Картаг. 126: Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година.
Прводруги 11: Презвитере или ђаконе, који узимају на себе световне власти (= положаје) или послове, или такозвана старатељства (κουρατωρείας = curationes) у кућама (светских) началникâ, Божанствени и Свети Канони подвргавају свргнућу. То и ми потврђујући, и за остале уврштене у клир одређујемо: да, ако неко од њих преузима световне службе (власти), или прима такозвана старатељства у кућама или предграђима (световних) началника, такав да буде искључен из свога клира. Јер, по најистинитијој и од Самога Христа, Истинитога Бога нашег, исказаној речи, „нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Вас. Вел. 14: Који узима камате, ако пристане да неправедну добит потроши на сиромахе, и да се надаље ослободи од болести среброљубља, може се примити у свештенство.
Вас. Вел. 69: Чтец, ако пре брака ступи у сношај са својом заручницом, пошто годину буде одлучен, примиће се (опет) да чита (у Цркви), остајући (даље) без унапређења; ако ли без заручења ступи (са женском) у тајни сношај (κλεψιγαμήσας = као бракокрадљивац), нека престане од службе. Исто тако и служитељ (ὑπηρέτης = ипођакон).
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).