Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Пошто клирици разних цркава, оставивши своје цркве, за које су постављени, прајеђоше к другим епископима, и без приволе свога епископа намјештена су при другим црквама, те тиме посташе непослушни, – установљујемо, да од мјесеца јануара минулог четвртог индикта никакав клирик, ма на коме се степену он налазио, нема права без отпуснога листа од свога епископа намијештати се при другој цркви; а који се од сада не буде овога држао, него буде собом понижавао онога, који је над њим рукоположење обавио, нека се свргне и он, и онај, који га је незаконито примио.
Ἐπειδή περ διαφόρων ἐκκλησιῶν κληρικοί, τὰς ἰδίας, ἐν αἷς ἐχειροτονήθησαν, ἐκκλησίας καταλιπόντες, πρὸς ἑτέρους συνέδραμον ἐπισκόπους, καὶ γνώμης δίχα τοῦ οἰκείου ἐπισκόπου, ἐν ταῖς ἀλλοτρίαις κατετάγησαν ἐκκλησίαις, ἐκ τούτου τε συνέβη ἀνυποτάκτους αὐτοὺς καταστῆναι· ὁρίζομεν, ὥστε, ἀπὸ τοῦ Ἰανουαρίου μηνὸς τῆς παρελθούσης τετάρτης ἐπινεμήσεως, μηδένα τῶν ἁπάντων κληρικῶν, κἂν ἐν οἱῳδήποτε τυγχάνῃ βαθμῷ, ἄδειαν ἔχειν, ἐκτὸς τῆς τοῦ οἰκείου ἐπισκόπου ἐγγράφου ἀπολυτικῆς, ἐν ἑτέρᾳ κατατάττεσθαι ἐκκλησίᾳ· ἐπεὶ ὁ μὴ τοῦτο ἀπὸ τοῦ νῦν παραφυλαττόμενος, ἀλλὰ καταισχύνων τό γε ἐπ᾿ αὐτὸν τὸν τὴν χειροτονίαν αὐτῷ ἐπιτεθεικότα, καθαιρείσθω καὶ αὐτός, καὶ ὁ παραλόγως αὐτὸν προσδεξάμενος.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ап. 15: Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
Ап. 32: Ако је неки презвитер или ђакон одлучен од (свог) епископа, таквога не сме примати други (епископ) него само онај који га је одлучио, осим у случају кад умре епископ који га је одлучио.
Ап. 33: Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
IV Вас. 6: Без назначења (ἀπολελυμένως = нераспоређено) не треба рукополагати никога, ни презвитера, ни ђакона, нити уопште кога у Црквеном реду, него рукополагани да је посебно назначен за Цркву градску или сеоску, или за Мученички храм, или за Манастир. За оне пак који бивају рукоположени без назначења, одређује Свети Сабор: да такво полагање руку буде ништавно, и да уопште не могу дејствовати (ἐνεργεῆν =вршити службу), на срамоту онога ко (их) је рукоположио.
IV Вас. 10: Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
IV Вас. 11: Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
IV Вас. 20: Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Трул. 18: Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
VII Вас. 15: Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
Антиох. 3: Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
Антиох. 6: Ако је неко био изопштен (ἀκοινώνητος) од свога епископа, не може претходно бити примљен од других, ако га (прво) не прими његов епископ, или ако, кад буде Сабор, не дође и одбрани се, и, уверивши Сабор (о невиности), добије другу одлуку. И ова одредба нека важи и за лаике, и презвитере, и ђаконе, и све који су у клиру.
Антиох. 7: Не треба примати никога од странаца без мирног писма (ἄνευ εἰρηνικῶν = мирнаго посланиѧ).
Сард. 15: Осија епископ рече: И ово сви да одредимо: да, ако који епископ захтедне да из друге парикије (= епархије) постави на неки степен (клира) туђег (црквено)служитеља, без сагласности његовог епископа, нека такав чин буде сматран ништавним и неважећим. А ако су неки то себи допустили, требају бити опоменути и исправљени од браће и саепископа наших. Сви рекоше: И ова одредба нека буде утврђена.
Сард. 16: Аеције епископ (Солунски) рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пак пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким временом боравка, остају (ту) и све време онде проводе; или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим Црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене и за епископе, нека важе и за ова лица.
Сард. 19: Осија епископ рече: Моје је смерности ова одлука: Пошто смо дужни да будемо мирољубиви и трпељиви (ἥσυχοι καὶ ὑπομονητικοί =мълчаливи и тьрпѣливи), и стално милосрђе према свима да имамо, – оне који су једном у Црквени клир произведени од неке наше браће, ако неће да се врате Црквама у које су били именовани, да их више не примамо. А Евтихијан ни име епископа да себи не присваја, нити Мусеј да се сматра епископом; а ако потраже лаичко општење, не треба им га одрећи. Сви рекоше: Угодно је.
Лаод. 41: Да свештено лице, или клирик, не треба (као такво) да путује без епископовог налога.
Лаод. 42: Да свештена лица, или клирици, не треба да путују без канонских писама.
Картаг. 23: Такође, епископи да не одлазе преко мора, него само одлуком свога Првопрестолнога (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) епископа у свакој области, то јест, осим ако изузетно не добију од Првенствујућега (епископа = митрополита), такозвани отпусни, потписани лист или препоруку.
Картаг. 54: Епигоније епископ рече: На многим је Саборима ово одређено, и сада још, најблаженија браћо, вашом разборитошћу потврђено: да ниједан епископ не присваја себи туђег клирика, без одлуке његовог претходног епископа. А наводим Јулијана, који се незахвално понео према толиким Божијим доброчинствима, која су њему допала кроз моју маленкост, и тако је лакоумно и дрско поступио да је једнога, кога сам ја у детињем узрасту крстио и кога ми је он, због великог сиромаштва, предао, те сам га много година хранио и одгајао, и који је, како рекох, у мојој Цркви руком моје смерности крштен, и за чтеца јавно у Мапалитској парохији постављен, и тамо током две године читао (у Цркви), — њега, не знам с каквим презрењем моје смерности, отео је овај исти Јулијан, говорећи да је он грађанин Базаританског места, које њему припада, и без моје сагласности њиме располаже, јер га је и за ђакона рукоположио. Ако је ово могуће, нека ми се од вас обзнани таква дозвола (њему), најблаженија браћо; ако ли није, нека се таква дрскост спречи, да се споменути Јулијан не меша у туђе послове. Нумидије епископ рече: Ако се покаже да је Јулијан то учинио без питања и без тражења од твога Достојанства, сви пресуђујемо да је то неправедно и недостојно учињено. Зато, ако исти Јулијан не исправи своју погрешку, и са задовољењем вашем народу не поврати истог клирика, кога се усудио хиротонисати, чинећи против Саборских одлука, нека, одлучен (χωρισθείς) од нас, поднесе осуду за своју упорност. Епигоније епископ рече: Отац (нам), по годинама и по времену постављења најстарији и муж достохвални, брат и саслужитељ наш Виктор, жели да се овај општи захтев изврши (= распространи) над свима.
Картаг. 90: Такође би угодно (одредити): да који год је макар и једанпут читао (у једној Цркви), не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Зонара: Многие правила говорят об этом: и это правило также не позволяет клирику без грамоты своего епископа переходить в другую церковь, ибо сим постыждает собою рукоположившего его; ибо уходить в другое место без дозволения своего епископа, значит оказывать ему пренебрежение и бесчестие. Посему собор подвергает и извержению как пришедшего к другому епископу, так и принявшего его.
Аристен: Принимающий и рукополагающий чужого клирика должен быть извержен вместе с неправильно-рукоположенным. Никому из клириков не дозволено причислятся к другой церкви без согласия своего епископа. А если какой епископ примет чужого клирика и причислит к своей церкви без увольнительной грамоты его епископа, то, хотя бы он оставил его при том же достоинстве, хотя бы рукоположил в высшую степень, должны быть извержены и тот и другой.
Валсамон: Много раз мы говорили, что всякому клирику, рукоположенному в другом месте, необходимо приносить с собою две грамоты от рукоположившего его, то есть представительную и увольнительную, чтобы первою мог воспользоваться для доказательства принадлежащей ему, по его словам, степени, а другою для того, чтобы мог беспрепятственно причислиться к клиру другой церкви. Итак, заметь, что настоящее правило самое необходимое и что оно определяет подвергать извержению клирика, принятого не по силе сего правила, а равно и епископа, который принял его без увольнительной грамоты рукоположившего его. Ибо хотя много раз говорено было об этом на соборах, но некоторые говорили, что для рукоположенного в другом месте достаточно одной и только одной грамоты, то есть представительной. Исключи мне отсюда константинопольского епископа и карфагенского; ибо они одни могут, как говорилось много раз, принимать к себе чужих клириков без согласия рукоположившего их.