За неке завете (ὁμολογίας = обећањâ) мушкараца не знамо, осим кад су се неки убројали у ред монахâ, који се прећутно показују да примају безбрачност. Али и за њих сматрам да их треба претходно испитати, и добити од њих јасно заветовање (τὴν ὁμολογίαν = обећање), тако да, ако се (после) преокрену на телољубив и страсни живот, подвргнути их епитимији за блуднике.
Ἀνδρῶν δὲ ὁμολογίας οὐκ ἔγνωμεν, πλὴν εἰ μή τινες ἑαυτούς τῷ τάγματι τῶν μοναζόντων ἐγκατηρίθμησαν, οἳ κατὰ τὸν σιωπώμενον δοκοῦσι παραδέχεσθαι τὴν ἀγαμίαν. Πλὴν καὶ ἐπ' ἐκείνων, ἐκεῖνο ἡγοῦμαι προηγεῖσθαι προσήκειν, ἐρωτᾶσθαι αὐτοὺς καὶ λαμβάνεσθαι τὴν παρ' αὐτῶν ὁμολογίαν ἐναργῆ, ὥστε, ἐπειδὰν μετατίθενται πρὸς τὸν φιλόσαρκον καὶ ἡδονικὸν βίον, ὑπάγειν αὐτοὺς τῷ τῶν πορνευόντων ἐπιτιμίῳ.
Ап. 26: Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу (потом) женити, ако хоће, само чтеци и појци.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Вас. Вел. 6: Блудочинства монахињâ (τῶν κανονικῶν = које су примљене у канон /Монаштва/), не треба сматрати за бракове, него на сваки начин раскинути њихову свезу. Јер је то и Цркви ради утврђења корисно, и неће дати повода јеретицима противу нас као да (их) ми допуштањем у греху привлачимо себи.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Вас. Вел. 60: Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Зонара: Из этого правила открывается, что постановление Василия Великого о девах относится не к монашествующим девам, а к тем, которые посвящают себя Господу и дают обет жить в девстве; ибо таковые были в древности, как показывает карфагенский собор в правиле 6 и 44 (53), и это не были диаконисы, но из них делались диаконисы. Итак, нужно прочитать 126 (140)-е правило названного собора и что написано в нем; Слова: «обетов мужей не знаем иных, разве только кто причислит себя к чину монашествующих», показывают, что сказанное (в предыдущем правиле) сказано не о монашествующих девах, а о тех, которые посвящали себя Богу по действовавшему в древности обычаю. Впрочем, может быть кто нибудь отнесет это и к монахиням. Монахи, говорит святый отец, и молча дают согласие жить в чистоте; впрочем, и они должны быть спрашиваемы и обязаны ясно обещать безбрачие, дабы, если окажутся лжецами в своем обете, могли быть подвергнуты епитимии, как учинившие блуд. Но молчаливый обет принимается не от монашествующих только, но и от диаконов и иподиаконов. Ибо если имеющие быть рукоположенными предварительно не скажут, что они не могут жить в девстве, и не возьмут себе жен прежде рукоположения, то уже не могут вступить в брак после рукоположения; ибо своим молчанием они показывают, что исповедуют и обещают безбрачие. Ищи апостольское правило 26-е; анкирского собора 10-е и так называемое магошестаго собора, бывшего в Трулле, 6-е.
Аристен: Если мужчины отрекаются от брака и избирают девственную жизнь, местный епископ должен спрашивать их, истинно ли они предпочитают такую жизнь, и брать с них ясный обет, дабы в случае, если они впадут потом в сладострастную и плотскую жизнь, подлежали епитимии блудников.
Валсамон: Заметь из настоящего правила, в котором говорится: «обетов мужей не знаем иных, разве кто причислит себя к чину монашествующих», - что в 18-м правиле святый отец говорил не о монашествующих, но о девах, посвящающих себя Богу в мирском одеянии. Прочти карфагенского собора правила 6, 44 (53) и 126 (140). А о монахах говорит, что хотя они молчаливо показывают, что соглашаются вести жизнь в чистоте, однако и они должны быть спрашиваемы, и давать обет безбрачия, дабы, если окажутся лжецами, подверглись епитимии, как учинившие блуд. А если это так, не скажи, что те монахи, которые не дали такого обета, должны быть признаваемы неповинными; ибо хотя бы кто и не был пострижен, но наденет рясу, не может уже снять (монашеского) образа и вступить в брак, не должен быть и против воли возвращен в монашескую жизнь, как об этом мы много раз говорили. Тоже самое должно быть и с (действительными) монахами, а равно и со всеми клириками, служащими в алтаре; ибо и они молчанием показывают, что дают обет не вступать в брак после рукоположения и, в случае нарушения этого правила, извергаются. Ищи святых Апостолов правило 26-е, анкирского собора 10-е и трулльского 6-е.