Такође би угодно (одредити): да оптужени, или тужилац, у месту одакле је оптужени, ако се боји каквог насиља од наметљивог мноштва (светине), нека изабере себи оближње место, у коме му неће бити тешко довести сведоке (пред суд), где ће се ствар решити.
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα ὁ κατηγορούμενος ἢ ὁ κατηγορῶν ἐν τῷ τόπῳ, ὅθεν ἐστὶν ὁ κατηγορούμενος, ἐὰν φοβῆταί τινα βίαν προπετοῦς πολυπληθείας, τόπον ἑαυτῷ ἐπιλέξηται ἔγγιστα, ἐν ᾧ οὐκ ἔστιν αὐτῷ δυσχέρεια μάρτυρας προκομίσαι, ἔνθα τὸ πρᾶγμα περατοῦται.
Ап. 15: Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
IV Вас. 10: Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
IV Вас. 20: Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Трул. 18: Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
VII Вас. 15: Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
Анк. 18: Ако неки, постављени за епископе, нису били примљени од оне парикије (τῆς παροικίας = Црквене заједнице, епископије) за коју су наименовани, па захтедну да наступе на другу парикију (= епископију) и насиље чине (већ) постављеним (епископима) и подижу буне противу њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе (такви) да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нека буду лишени части и презвитерија, и нека буду искључени (ἐκκηρύκτος = одстрањени).
Антиох. 3: Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
Сард. 17: Осија епископ рече: Пошто је предложио и брат наш Олимпије (= епископ Енски = планине Балкана), и ово је угодно (да одредимо): да, ако неки епископ, претрпевши насиље, неправедно буде изагнан, или због свога знања (τὴν ἐπιστήμην = учености), или због исповедања вере Католичанске Цркве, или што је бранио Истину, па да избегне опасност, будући невин и посвећен (καθωσιωμένος = пр(епо)д(о)б(є)нъ), дође у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане за толико док се не поврати или смогне ослободити од нанесене му увреде. Јер би било немилосрдно и тешко (= ружно) да онога који је претрпео неправедно гоњење ми не примимо; јер баш са многом благостињом и пажљивошћу (καλοκαγαθίᾳ καὶ φιλοφρονήσει = благостию и съмъıслъмъ) треба таквога примати. Сви рекоше: Угодно је и ово (одредити).