Такође би угодно (одредити) да: ако који (епископ) прими некога из туђег Манастира, и хоће да га произведе у клир, или да га постави за игумана свог Манастира, тај епископ који то чини нека се искључи из општења са другима, и нека се задовољи општењем само са својим народом; а дотични (монах) неће бити ни клирик, ни игуман.
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα, ἐάν τις ἀπὸ ἀλλοτρίου μοναστηρίου ὑποδέξηταί τινα καὶ πρὸς κλήρωσιν προαγαγεῖν ἐθελήσοι ἢ τοῦ ίδίου μοναστηρίου ἡγούμενον καταστήσοι, ὁ τοῦτο ποιῶν ἐπίσκοπος, ἀπὸ τῆς τῶν λοιπῶν κοινωνίας χωριζόμενος, τῇ τοῦ ἰδίου λαοῦ κοινωνίᾳ ἀρκεσθῇ μόνῃ· ἐκεῖνος δέ, μηδὲ κληρικός, μηδὲ ἡγούμενος ἐπιμείνῃ.
Ап. 14: Епископ не сме, оставивши своју епархију (παροικίαν = епископију), прелазити (ἐπιπηδᾶν) у другу, макар био од многих на то наговаран (ἀναγκάζηται = принуђиван), осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности (εὐσεβείας) допринети тамошњима; али и ово он не може учинити сâм од себе, него одлуком многих епископа (= на Сабору) и многим умољавањем.
Ап. 15: Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
Ап. 16: А ако епископ, код кога се такви (клирици - в. напред канон 15) налазе, не узимајући у обзир одређену против њих забрану свештенодејствовања, прими их као клирике, нека (такав епископ) буде одлучен као учитељ нереда.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
IV Вас. 10: Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
IV Вас. 20: Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Трул. 18: Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
Трул. 20: Није дозвољено епископу да јавно учи у другоме, њему неприпадајућем граду. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека дȅла посао презвитерски (τὰ τοῦ πρεσβυτέρου ἐνεργείτω = поповьскаѧ да дѣѥєть).
VII Вас. 1: Онима који су примили свештеничко достојанство, одредбе Канонских прописâ јесу сведочанства и исправљенија, које радосно примајући, са богоречитим Давидом певамо Господу Богу, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству“ (Пс. 118, 14); и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја до века; уразуми ме, и живећу“ (Пс. 118, 138. 144). И (тако) Пророчки глас заповедио нам је да довека чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, јер она остају чврста и непоколебива. Јер и боговидац Мојсије овако говори: „Томе нема додавања, и од тога нема одузимања“ (5Мојс. 12, 32). А Божанствени Апостол Петар, хвалећи се тиме, кличе: „У то и Анђели желе завирити“ (1Петр. 1, 12). И Павле говори: „Ако ми, или Анђео с неба благовести вам другачије, него што вам благовестисмо, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). Пошто је, дакле, све то тако, и (тако) нама посведочено, радујући се томе као кад ко нађе богати плен, с љубављу примамо Божанствене Каноне и потврђујемо свецелу и непоколебљиву њихову (досадашњу) установу (διαταyήν = constitutionem), оно што су изложили Свете трубе Духа, Свехвални Апостоли, и Светих Шест Васељенских Сабора и оних Помесно сабраних ради издавања таквих наредаба, и Свети Оци наши. Јер сви они, просвећени једним истим Духом, одредише оно што је корисно. И оне које они анатеми предају, и ми анатемишемо; а које свргнућу, и ми свргавамо; које пак одлучењу, и ми одлучујемо; које подвргавају епитимији, и ми такође подвргавамо. Јер, „будите некористољубиви, будите задовољни оним што имате“ (Јевр. 13, 5), гласно говори уздигнути до трећега неба и чувши неисказане речи Божанствени Апостол Павле (2Кор. 12, 2–4).
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Антиох. 3: Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
Антиох. 21: Епископ да се не премешта из једне епископије (παροικίας) у другу, нити да се самовољно намеће, нити да га народ присиљава, нити да га епископи принуђују, него да остаје у Цркви за коју је од почетка од Бога изабран, и не прелази (= премешта се) из ње, сходно раније донетој о томе одлуци (Апостолски 14).
Сард. 1: Осија епископ града Кордуве, рече: Треба не толико зли обичај, колико више из самих темеља искоренити најштетније растројство ствари (Црквених): да ниједан од епископа не може прелазити (= премештати се) из малога града у други град. Јер је очит изговор узрока због кога се то чини. Јер се никада није могао наћи ниједан епископ, који би настојао да пређе из већег града у мањи град. Отуда се показује да су такви распаљени ватреном страшћу грамзивости, и већма робују гордости да добију наизглед већу власт. Ако ли је свима то угодно (онда): да се овакво зло строжије казни, јер мислим да, зато, такви не треба да имају ни општење лаичко (μηδὲ λαϊκῶν κοινωνίαν = нити да опште као лаици са лаицима). Сви епископи рекоше: угодно је свима.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Сард. 13: Осија епископ рече: И ово нека је свима угодно: Да, ако неки ђакон, или презвитер, или неко од клирикâ, буде одлучен (ἀκοινώνητον = безъ обьщєниѧ), па прибегне другоме епископу који га познаје, а који зна да је од свога епископа одлучен од општења, не треба овај (епископ) да чини увреду епископу и брату своме, пружајући овоме општење. А ако се дрзне да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима кад се саберу (на Сабор). Сви епископи рекоше: Ова одлука ће и мир свагда сачувати, и очуваће слогу свију (τὴν πάντων ὁμόνοιαν = бьсѣхъ ѥдиномъıслиѥ).
Сард. 15: Осија епископ рече: И ово сви да одредимо: да, ако који епископ захтедне да из друге парикије (= епархије) постави на неки степен (клира) туђег (црквено)служитеља, без сагласности његовог епископа, нека такав чин буде сматран ништавним и неважећим. А ако су неки то себи допустили, требају бити опоменути и исправљени од браће и саепископа наших. Сви рекоше: И ова одредба нека буде утврђена.
Сард. 16: Аеције епископ (Солунски) рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пак пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким временом боравка, остају (ту) и све време онде проводе; или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим Црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене и за епископе, нека важе и за ова лица.
Картаг. 54: Епигоније епископ рече: На многим је Саборима ово одређено, и сада још, најблаженија браћо, вашом разборитошћу потврђено: да ниједан епископ не присваја себи туђег клирика, без одлуке његовог претходног епископа. А наводим Јулијана, који се незахвално понео према толиким Божијим доброчинствима, која су њему допала кроз моју маленкост, и тако је лакоумно и дрско поступио да је једнога, кога сам ја у детињем узрасту крстио и кога ми је он, због великог сиромаштва, предао, те сам га много година хранио и одгајао, и који је, како рекох, у мојој Цркви руком моје смерности крштен, и за чтеца јавно у Мапалитској парохији постављен, и тамо током две године читао (у Цркви), — њега, не знам с каквим презрењем моје смерности, отео је овај исти Јулијан, говорећи да је он грађанин Базаританског места, које њему припада, и без моје сагласности њиме располаже, јер га је и за ђакона рукоположио. Ако је ово могуће, нека ми се од вас обзнани таква дозвола (њему), најблаженија браћо; ако ли није, нека се таква дрскост спречи, да се споменути Јулијан не меша у туђе послове. Нумидије епископ рече: Ако се покаже да је Јулијан то учинио без питања и без тражења од твога Достојанства, сви пресуђујемо да је то неправедно и недостојно учињено. Зато, ако исти Јулијан не исправи своју погрешку, и са задовољењем вашем народу не поврати истог клирика, кога се усудио хиротонисати, чинећи против Саборских одлука, нека, одлучен (χωρισθείς) од нас, поднесе осуду за своју упорност. Епигоније епископ рече: Отац (нам), по годинама и по времену постављења најстарији и муж достохвални, брат и саслужитељ наш Виктор, жели да се овај општи захтев изврши (= распространи) над свима.
Картаг. 90: Такође би угодно (одредити): да који год је макар и једанпут читао (у једној Цркви), не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Прводруги 2: Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.
Прводруги 3: Просуђено је да се исправи и ово зло које се чини, и које се још горе препушта презирању и немару. Ако, дакле, неки предстојатељ (= игуман) Манастира, потчињене му монахе, када побегну, не буде тражио са великим старањем; или нашавши их, не прими их, и не труди се да одговарајућим и прилагођеним (њиховом) сагрешењу лечењем оздрави и учврсти оно оболело, Свети Сабор одреди: да се такав подвргне одлучењу. Јер, ако онај, коме је поверено старање о бесловесним животињама, па занемари стадо, не остаје некажњен, како неће подлећи казнама због дрског поступка онај коме је поверена пастирска управа над стадом Христовим, и који својом леношћу и небригом упропашћује њихово спасење?
Прводруги 4: На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.