Нека се не прима јеретик да сведочи противу епископа, али ни само један верник. Јер треба „на устима два или три сведока да остане свака реч“ (Мт. 18, 16; 1Тим. 5, 19).
Нека се не прима јеретик, да свједочи противу епископа, али ни један само вијерни. Јер: на устима два или три свједока мора остати свака ријеч (Мат. 18, 16)
Εἰς μαρτυρίαν τὴν κατὰ ἐπισκόπου αἱρετικὸν μὴ προσδέχεσθαι, ἀλλὰ μηδὲ πιστὸν ἕνα μόνον. Ἐπὶ στόματος γὰρ δύο, ἢ τριῶν μαρτύρων, σταθήσεται πᾶν ῥῆμα.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
Антиох. 14: Ако неки епископ буде суђен због извесних прекршаја, и затим се деси да епископи у (тој) области нису сагласни о њему, једни говорећи да је суђени невин, а други да је крив, Свети Сабор нађе за добро (ἔδοξε), да би се отклонила свака сумња, да епископ митрополије (тј. митрополит) позове из најближе области и друге епископе, који ће (га) поново судити, те спор разрешити, и са епископима те области утврдити односну одлуку.
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Картаг. 59: Треба још замолити (цареве) да се удостоје одредити да: ако неки (хришћанин) хтедне обновити судски поступак у Цркви, на основу апостолског права, које припада Црквама (1Кор. 6, 1–5), па једна од странака је можда незадовољна пресудом клирика, не може се пред суд позивати да сведочи онај клирик који је претходно ту ствар (судски) судио, или је суђењу присуствовао; и да се не позива (на суд) да сведочи неко ко је близак са црквеним лицем.
Картаг. 131: За сведоке, ради сведочења, не треба примати оне за које је одлучено да се ни као тужиоци не примају, или још ни оне које тужилац наведе из свога дома. Сведочење пак у узрасту до четрнаест година, не може се примати.
Картаг. 132: Тако исто би угодно (одредити): да, кад епископ каже да је неко насамо њему свој преступ исповедио, а тај пориче, тај епископ нека не сматра да му је увреда тиме нанесена, што се њему једноме не верујем макар и кад наведе да због смућења (= саблазни) своје савести неће да општи са порицатељем (преступа).
Теоф. Алек. 9: Пошто Јеракс каже да дотични (= име није наведено) због оптужбе за блудочинство не сме (више) остати у клиру, а (локални) епископ Аполон је тврдио да тада ниједан тужилац није иступио на среду против тога, нека се испита и овај, па ако се покаже неки достоверан тужилац и преступ се докаже, од приведених веродостојних сведокâ, нека се (тај) искључи из Цркве; а ако је достојан клира, и може се посведочити целомудреност (σωφροσύνη = чедност његова), нека остане у томе (= у клиру).
Зонара: Еретик не только не должен быть допускаем к обвинению епископа, но и к свидетельству. И один свидетельствующий против епископа, хотя бы и верный был, не должен быть принят. Ибо великий Павел в послании к Тимофею говорит: на пресвитера хулы (обвинения) не приемли разве при двою, или трех свидетелях (1 Тимоф. 5, 19). А я думаю, что ныне при обвинениях, вследствие которых священнослужители подлежат лишению их степени, - и двух свидетелей не достаточно, хотя бы они были верные и безукоризненные.
Аристен: Еретик не обвиняет епископа, не обвиняет и верный один. Сделавший сокращение настоящего правила неправильно понимал его. То, чтобы еретик не обвинял епископа, или не свидетельствовал против него, истинно; а то, что верный один не может предъявить обвинение на епископа, ложно. Ибо не принимается свидетельство одного против кого нибудь, а обвинение может быть предъявлено и одним и многими.
Валсамон: Если хочешь знать, - в каком числе и кто свидетельствует против епископов, или клириков, то, как я выше сказал, читай настоящего собрания титул 9-й, главу 2-ю. А из настоящего правила ты видишь, что ни еретик, ни верный один не принимается в свидетельство против епископа. Ибо при двою, или триех свидетелях, говорит, станет всяк глагол (Матф. 18, 16). Впрочем, не понимай этого без различения; но по точному смыслу закона скажи, что если будет иск денежный и простирается до одной литры, довольно будет, если против епископа будут свидетельствовать под присягою два свидетеля верные и честные; если до пятидесяти литр, - три, если больше того, - пять. Если же будет не денежный иск, а обвинение в преступлении; - то такое обвинение против епископа доказывается пятью свидетелями верными и честными под присягою. Читай о сем и 1-й титул 21-й книги Василик, в котором говорится много об этом.